 |
| Najtrofejniji predsednik jednog fudbalskog kluba |
Kada je 20. februara 1986. godine Berlusconi preuzeo Milan (u 12 časova), koji je bio u ogromnim dugovima, ova vest se našla tek na šestoj strani "Gazzette dello sport". 31 godinu kasnije Milan je na čelu sa Silviom Berlusconijem osvojio 18 trofeja priznatih od strane UEFA i samo argentinska Boca Juniors može na svetskoj sceni da parira ovom klubu po uspesima u poslednjih četvrt veka.
Kada je Berlusconi preuzeo Milan, ovaj klub je iza sebe u poslednjih deset godina imao već dva izleta u Seriju B kao i ogromne dugove prema tunižanskim biznismenima.
 |
| Februar 1986, poseta novog predsednika Milana u Milanellu |
 |
| Mnogi danas pokušavaju da ponove Berlusconijev uspeh |
Što se uspeha tiče, Milan je za samo tri godine osvojio tadašnji Kup Šampiona pobedivši u finalu rumunsku Steauu sa ubedljivih 4:0. Od tada pa do danas Milan je još četiri puta osvajao Ligu šampiona, nekoliko Superkupova Evrope, kao i tri titule klupskog prvaka sveta.
Berlusconi je doneo revoluciju ne samo u Milanu već i u čitavoj Evropi. Za 31 godinu napisao je jednu od najlepših priča u istoriji Milana, ali i fudbala uopšte.
Kako je stvorena crveno-crna imperija
Kada se danas govori o Milanu, govori se o sedmostrukom šampionu Evrope (jedino Real ima više), najuspešnijem italijanskom timu u evro kupovima i drugoj najtrofejnijoj ekipi Apeninskog poluostrva (iza neprikosnovenog Juventusa). Milan je, bez svake sumnje, evropski velikan prvog reda, ekipa u kojoj bi svaki igrač voleo da zaigra, bez obzira na kom je mestu na tabeli, da li osvaja trofeje ili prolazi kroz period krize, kao što je to slučaj prethodnih sezona.15 izjava Berlusconija koje su obeležile najuspešniju epohu Rossonera
Međutim, Rossoneri nisu uvek zauzimali ovakve pozicije. Posebno mračan period bio je početak 80-ih, period koji je dolazio posle 10. titule 1979. Od tada, Milan je čak dva puta ispadao u Seriju B. Prvi put je izbačen zbog skandala oko nameštanja 1981. a onda i regularno 1982. pošto je završio na dnu tabele.
U tom trenutku Milan je bio u senci, ne samo Juventusa, već i gradskog rivala Intera, koji je imao dve titule državnog prvaka više i isti broj evropskih titula (po dve), a da stvar bude gora, klubu je pretio finansijski kolaps. A onda se našao „spasilac“. Medijski mogul, čovek koji je već počeo da se afirmiše kao jedna od moćnijih figura u Italiji Silvio Berlusconi, odlučio je da pomogne klubu kog voli od malih nogu i kupio ga pre tačno 31 godinu.
Jedan od najvećih fudbalskih čelnika svih vremena, preteča raznih Abramoviča, Šeika i sličnih, shvatio je da nije dovoljno samo da „ugasi požar“, već i da odmah krene da ulaže ozbiljan novac, kako bi u kratkom vremenskom periodu napravio ekipu, koja bi bila u stanju da napada, ne samo italijanske, već i evropske trofeje. Iako nije u pitanju striktno fudbalski čovek, Berlusconi je pokazao izuzetan njuh za kvalitetna pojačanja. Počeo je od trenera. Doveo je Arriga Sacchija, koji je raskošni talenat počeo da pokazuje u klubu u usponu Parmi, a onda mu je gazda Silvio podario najlepši mogući poklon, holandski trio Rijkaard-Gullit-Van Basten, tada prvake Evrope i verovatno najpakleniji triling Starog kontinenta.
 |
| Holandski trio: Rijkaard, Van Basten i Gullit |
Kada je Sacchi preuzeo selektorsku klupu Azzurra, Berlusconi je izvukao novog „keca iz rukava“. Bivši igrač Milana Fabio Capello, seo je na užarenu klupu, a zadatak nimalo lak – da održi Sacchijev standard. Za pet godina koliko je vodio Rossonere Capello je osvojio četiri titule u Seriji A i Ligu šampiona 1994. spektakularnom pobedom nad strašnom Cruyffovom Barcelonom od 4:0 u finalu. Naravno, ovakvih rezultata ne bi bilo da Berlusconi ponovo nije demonstrirao izuzetan njuh za dovođenje igrača, pa je tako 1992. doveo čuvenog Genija, Dejana Savićevića, kome se Capello oštro protivio, ali je morao da zaćuti posle atinskog finala protiv Barcelone i loba kakav do sada nije viđen.
Usledila je stagnacija, ali na žalost konkurencije, potrajala je veoma kratko. Do 2002. osvojena je samo titula 1999. a onda se Berlusconi ponovo bacio na posao. Doveo je ubojitog ukrajinskog centarfora Andriy Shevchenka, portugalskog maestra Ruia Costu, defanzivca prve klase Alessandra Nestu, bez razmišljanja pokupio, iz komšijskog Intera odbačene Clarensa Seedorfa i Andreu Pirla i šansu na klupi ukazao još jednom bivšem igraču, čoveku koji je prethodno vodio Juventus i dva puta bio drugi, zbog čega je oteran naglavačke sa Delle Alpija – Carlu Ancelottiju. Koliko je to bio ispravan potez, najbolje pokazuje bilans Ancelottijevog Milana od 2002. do 2010. Osvojena je Serija A 2004, dve Lige šampiona 2003. i 2007, Kup Italije 2003, posle 26 godina, Super kup Italije 2004, Super kup Evrope 2003. i 2007. i Svetsko klupsko prvenstvo 2007.
Sve je počelo kada je prodao dva najbolja igrača 2012. Ibrahimovića i Silvu, već tada su glasni bili povici da Berlusconi više nije u stanju da vodi Milan, da treba da ga proda, ali gazda Silvio je odlučio da ostane sve do 2017. i proslavi 31 godinu na čelu kluba.
Za manje od mesec dana se očekuje promena vlasništva u Milanu, koja se čeka godinu i po dana. Kineski investitori trebalo bi da preuzmu primat u ovom slavnom klubu 3. marta, a sa njima stiže i ogroman novac. Smatra se da će Milan imati preko 100 miliona evra za pojačanja narednog leta, pominju se čak i sume od 120-130 miliona evra.
Pročitajte još: Silvio Berlusconi – Odlazak poslednjeg fudbalskog dona!
(ACMilanBalkan / Sportklub.info / Uefa.com)