Franco Baresi, legenda Milana i Italije, za Blicsport: Bog nas je spasao od Zvezde i Savićevića

Vrhunski libero na terenu, veliki dasa u privatnom životu. I tako kroz celu karijeru. Nekada, dok je komandovao odbranom Milana i italijanske reprezentacije, tako i danas, kada putuje svetom u ulozi promotera marketinških akcija kluba sa „San Sira“.

Careca ga je ovako opisao: “Baresi? Da, tukao je i te kako. Ali, on je tukao sa stilom”.

Karijera za ponos i duboki naklon. Šest scudetta, četiri Superkupa Italije, tri Kupa šampiona, tri Superkupa Evrope, dva Interkontinentalna kupa i drugo mesto u trci za Zlatnu loptu „France Football“-a 1989. U ekskluzivnom intervjuu za Blicsport, Franco Baresi kaže da je Srbija privilegovana činjenicom da se nalazi u istoj grupi sa Brazilom na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

"Meni su dueli sa Brazilom obeležili reprezentativnu karijeru. Bio sam deo ekipe na Mundijalu u Španiji 1982, ali mi selektor Bearcot, kao najmlađem članu ekspedicije, nije pružio šansu ni na jednoj utakmici. Pratio sam sa klupe i nervirao se zbog loše igre protiv Poljske, Perua i Kameruna. Prošli smo grupu kroz iglene uši i imali nesreću da u drugoj fazi naletimo na glavne favorite za titulu. Svi su nas unapred otpisali, ali je Italija najjača kada je najteže. Momci su blesnuli protiv Argentine i Brazila i posle tih pobeda bilo je jasno da nas niko više ne može zaustaviti na putu ka trofeju", kaže Baresi.

Gentile je posle Maradone utišao i Zica, Cabrini ugasio Sokratesa, Zoff branio sve živo Ederu i Falcaou, a Paolo Rossi nemilosrdno rešetao Valdira Peresa. Italija je posle 44 godine tukla Brazil na Svetskom prvenstvu i otišla u polufinale.

"Ta utakmica je ušla u istoriju jer je Italija bukvalno naterala Brazilce da promene ne samo stil igre, već i fudbalski mentalitet. Nakon poraza na “Sariji”, počeli su da razmišljaju na totalno drugačiji način. Nisu više umirali u lepoti, zaigrali su čvršće i konačno shvatili da se titule osvajaju jakom odbranom, a ne spektakularnim perfomansom u napadu. Mi smo dobili Poljake i Nemce i postali svetski prvaci. Znate, kada srušite Brazil i Argentinu, osetite se moćnim i nepobedivim".

Kucamo na vrata... Franca Baresija (VIDEO)

Srbija bi u Rusiji morala da reši svoju sudbinu mnogo pre duela sa „selesaom“. Naši ljubitelji fudbala od Mundijala u Italiji čekaju na neki zapaženiji rezultat na najvećoj smotri. Skoro kao Italija na pobedu protiv Brazila:

"Žao mi je što se te 1990. nismo sastali sa Jugoslavijom u polufinalu. Argentina je celo prvenstvo igrala veoma loše. Izbacili su i Brazilce uz dosta sreće golom Kaniđe u finišu meča, zatim vas na penale i protiv nas gubili u Napulju. Ipak, Maradona je harizmom umeo na svakom stadionu da privuče publiku na njihovu stranu. Zamislite tek na “San Paolu”. Opet je Caniggia pogodio za 1:1, Donadoni i Serena su promašili sa bele tačke i oni su otišli dalje. Paradoks je da su najbolji meč odigrali u finalu, ali je Nemačka slavila zahvaljujući iskustvu i većem broju igrača koji su pravili razliku na terenu. Po svemu što je prikazala na tom turniru, Italija je apsolutno zaslužila da postane šampion. Da smo prošli Argentinu, garantujem da bismo osvojili titulu".

Četiri godine kasnije, novi okršaj sa Brazilom. Porazu u Pasadeni kumovao je i njegov promašaj sa 11 metara.

"Povredio sam se već na drugoj utakmici u grupi protiv Norveške. Koleno mi je otišlo u paramparčad i morao sam hitno na operaciju meniskusa. Ko je u tom trenutku mogao da pomisli da će Italija dogurati do finala, a kamoli da ću se ja oporaviti za odlučujući meč. Samo 23 dana nakon zahvata u bolnici, bio sam akter najvažnije utakmice u karijeri. Saki je doneo hrabru odluku i uvrstio me u postavu za duel sa Brazilom. Izdržao sam 120 minuta natčovečanskih napora na temperaturi od 45 stepeni, ali su nervi popustili kada je bilo najpotrebnije. Promašio sam penal zajedno sa Massarom i Baggiom i to je bio kraj za moju generaciju".

Kraj u Pasadeni, početak u Beogradu. Magla nad „Marakanom“ u ledenoj novembarskoj noći ugasila je Zvezdin evropski san i lansirala Baresijev Milan u šampionske visine.

"Ta utakmica je bila prekretnica u novijoj istoriji Milana i presudno je uticala na karijere svih igrača. Znali smo da nas posle 1:1 na „San Siru“ čeka pakao u Beogradu. U revanšu smo bili na kolenima, Zvezda je igrala briljantno, delovala besprekorno u odbrani, maštovito na sredini, neumoljivo u napadu. Poveli su Savićevićevim golom i bili na korak od pobede. Nebo nas je pogledalo i omogućilo nam da igramo novu utakmicu. Iako svi tvrde da je magla odlučila pobednika, za mene je jedan drugi detalj imao sudbonosni značaj za ishod utakmice".



“Prego, signor Baresi”... Pretvorili smo se u uvo.

"Kada je Van Basten u revanšu postigao regularan gol, a sudija pustio da se igra jer nije video da je lopta više od pola metra prešla gol crtu. Istog trenutka sam znao da Milan ide dalje. Slušajte, život je čudan i šalje vam signale za koje nemate pojma kako su nastali, ali kada se pojave, znate da sigurno nečemu služe. Meni je Marcov fantom-gol definitivno otklonio svaku sumnju oko našeg plasmana u narednu fazu".

Čak ni lutrija nije ugrozila dejstvo sudbonosnog znaka pored puta:

"Uvek sam prvi šutirao penal. U Pasadeni protiv Brazila, u Napulju protiv Argentine, tako i u Beogradu protiv Zvezde. Uoči poslednje serije, mladi Graziano Manari je izrazio želju da šutira. Tamo u krugu na centru igrališta prišao je Rijcaardu i molio ga da mu dozvoli da reši pobednika, ali Franc nije želeo ništa da prepusti slučaju. Rekao je da takve odluke pripadaju iskusnim igračima, oteo mu je loptu iz ruku, dao gol i odveo nas u četvrtfinale".

Za Zvezdu su promašili Mrkela i... gle, ironije. Buduća vedeta Milana.

"Dejo je već tada pokazivao ogroman potencijal. Bio je mlad igrač i taj kiks može da mu se oprosti zbog neiskustva. Iskupio se kasnije kada je Zvezdi trasirao put ka evropskoj i svetskoj tituli, a meni je posebno drago što je vrhunac slave doživeo u Milanu. Svojim čarolijama je oplemenio našu trijumfalnu epohu. Postizao je vanserijske golove, a onaj Barsi u Atini ima posebnu draž i smatra se jednim od najlepših svih vremena u finalima Lige šampiona. S druge strane, iluzorno je trošiti reči o njegovim ljudskim osobinama. Dejo samo na prvi pogled deluje specifično, ali je u suštini vrlo skromna i normalna osoba. Navijači ga i dan-danas prosto obožavaju, a meni će uvek biti u sećanju kao vrhunski igrač i izuzetan prijatelj".

Svoju oproštajnu utakmicu protiv ol-star tima sveta završio je u 85. minutu. Kada je izlazio s terena, niko umesto njega nije ušao u igru. Simbolika! Baresija kao fudbalera neko će nekada uspeti da zameni. Baresija kao totema i ikonu Milana, nikad niko!

Dres preko šortsa

Bespoštedan borac na terenu, ali u isto vreme pojam fer-pleja i poštenog odnosa prema fudbalu. Baresi je bio poznat i po specijalnom imidžu tokom utakmice:

"Ispasani dres je bio spontani gest. Nešto sasvim prirodno što sam počeo da praktikujem još u mlađim kategorijama. Nema tu nikakvog sujeverja. Jednostavno, tako sam se osećao prijatnije tokom utakmice i ne vidim u tome ništa čudno".

Nenadmašni Berlusconi

Poput ogromnog broja navijača Milana širom sveta, i Franco Baresi pati za vremenima kada je Silvio Berlusconi sedeo u predsedničkoj fotelji slavnog kluba.

"Nikada nam njegova politička angažovanost nije donosila korist na terenu. Samo smo osećali još veći pritisak jer smo morali da reprezentujemo čitavu Italiju. To je najviše došlo do izražaja posle istorijske pobede protiv Barcelone. “Il Cavaliere” je bio jedinstven. Kada smo pobedom u Komu osvojili prvi skudeto u njegovoj eri, po povratku u Milano čekalo nas je 80.000 ljudi na „San Siru“. Sve je on organizovao. Vodio je računa o svakoj sitnici, od ishrane do načina na koji se oblačimo. Mene je uvek poštovao, ali je isti takav odnos imao prema svakom igraču koji je ispisivao istoriju Milana".

Eh, da smo te 1991. u Marseju bili mudriji...

I pored hvalospeva na račun Savićevića, Baresi smatra da je Van Basten najbolji igrač s kojim je delio svlačionicu: “Danas bi sigurno bio u rangu Mesija i Ronalda”. Najlepši momenat u karijeri mu je pobeda protiv Steaue u Barseloni: “Moj prvi Kup šampiona, razbili smo maler i posle 20 godina vratili evropsku krunu u Milano”. Najteže mu je pao poraz od Marseja u Minhenu:

"Više me je zaboleo od onog protiv Ajaxa u Beču. Žao mi je i zbog načina na koji nas je Marseille izbacio 1991. Svi smo bili ubeđeni da će se igrati nova utakmica i ne mogu ništa da zamerim Gallianiju. Bio je majstor svog zanata i umeo je svaku Berlusconijevu zamisao da sprovede u delo. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da smo te večeri u Marseju svi morali da budemo mnogo mudriji".

(Blic.rs)

0 Primjedbe

Objavi komentar

Napišite komentar (0)

Noviji Stariji