Surove gazde, a Berlusconi to jeste, bez obzira na ljudsku želju sitog starca da se svima dopadne, nemaju velike ljubavi.
Nije to ni Milan, ma kako "Il Cavaliere" stavljao taj grb na svoj štit i zastavu, klub je simbol moći i rukavica u lice ostalima u tom lombardijskom epu o provincijalcu koji je materijalizovao snove. Nemojte me pogrešno shvatiti, "Rossoneri" jesu Berlusconijeva omiljena igračka, ali i predvorje za dvoranu političke moći u koju je kročio devedesetih. Da nije bilo Milana, ne bi bilo ni marširanja ka palati Kiđi, odnosno stolice premijera.
Zbog čega ovo pišem?
Sada kada Galliani odlazi, jasno da niko nije siguran. Jer, on je bio svedok i Sancho Pansa Silvia Berlusconija u drugoj polovini sedamdesetih. To partnerstvo je preraslo u podređenost, ma kako se ona isplatila Gallianiju. Prodao je svoj biznis Berlusconiju, promenio status iz vlasnika u nameštenika, nije da mu je nešto falilo, bio je prvi do trona bezmalo 28 godina.
Nije ovo priča o novcu, Galliani ga ima decenijama, o ljudima govorim. Kada je Berlusconi, posle fudbala i politike (kojom se bavio, kako je rekao jednoj devojci u snimljenom telefonskom razgovoru, u slobodno vreme), našao novu strast, Galliani je napredovao u službi.
Fudbalsko kraljevstvo je ostavio Gallianiju, "ujak Fester" je bio ono što se u "Gospodaru prstenova" zove Lord Namesnik, on je praktično obnašao funkciju vladara poput Denetora.
Galliani je donosio odluke, o tome pričam. Ponekad loše, uglavnom dobre, Berlusconiju je ostalo da, u svom provincijskom oduševljenju operom i vesternom, stiže kao razrešenje i konjica u finišu prelaznog roka. To su oni gazdini pokloni u minut do dvanaest. To je ono kada Milanisti poslednjeg dana pijace, grozničavo očekuju zvezdu koja će mahati sa prozora u Via Turati.
Jer, kada Berlusconi sleti u Milanello na početak priprema, to je opereta, glumiće trenera, posavetovati nekog igrača da se ošiša, ispaliti par taktičkih zamisli, ali odluka ostaje u onoj ćelavoj glavi, bilijarskoj kugli koja je obično završavala kao pobednička, poslednji potez je pripadao Gallianiju.
Ako sledimo onu analogiju iz Tolkina, dolazak Barbare Berlusconi je povratak kralja, ona je Aragorn, presto je njen. Dva su razloga, osim što je tatina ljubimica, lepa Barbara nije nimalo naivna, u njoj ima nešto od onog predatora kakav je Berlusconi iz prošlog veka. Isturena od strane sve Silviove dece kao čuvar porodičnog blaga preuzela je konce u klupskoj ekonomiji.
Iza svega stoji Marina Berlusconi, gvozdena ćerka koju fudbal ne zanima nimalo, Milan joj je poslednja rupa na svirali. Barbara je uspela da u ime polusestre i korporacijskih pravila prepolovi troškove. Ibra i Thiago Silva su žrtve te revolucije u kojoj je Galliani ostao na drugoj strani barikada. Zaboli su mu nož u leđa minirajući prodaju Pata šeicima i dogovoreno dovođenje Teveza. Tu se Barbara vodila i srcem nagovarajući oca da stopira zaključeni posao, međutim, u svemu ostalom, poštovala je logiku krupnog kapitala, prodaj skuplje, ili "uzmi novac i bježi..:"
Milan je karikatura od ekipe, možda neki zaslepljeni navijač to neće videti, ali ovaj tim je lou kost kompanija, letećeš jeftino, za drugo ne pitaj. U takvoj situaciji Galliani bi trebalo da bude Gandalf, ne Denetor, kako bi napravio tim. Gazdina ćerka upire prstom u Fiorentinu i Romu, oni su prodavali skupo i dovodili jeftino, i ispred su na tabeli. Njihova ekonomska moć ne može da se meri sa Milanovom, ali su iskopali grumenje u Južnoj Americi, tamo gde je Galliani kupovao uspešno, ali u najboljoj radnji, ne u supermarketu.
Jer, ljudi kao Kaka, Pato, da ne nabrajam ostale su već u Brazilu bili etablirana roba, tu nije moglo biti greške. Galliani je majstor da kvalitetnoj robi ubije cenu, ali da kupi Pepeljugu koja će izrasti u princezu, to nikada nije umetnost, mora se imati sreće, što Barbara ne shvata.
Na jednog koji postane princ dolaze desetine o kojima se ne piše, groblje talenata je u Italiji uvek otvoreno. Svi oni bezimeni što su završavali kao dve rečenice umesto naslovne strane obično ostanu van svačijeg sećanja. Zbog toga tražiti od Gallianija da Milan operiše kao Barcelona je bahatost moćnih, to nikad neće biti.
Zbog čega?
Imali ste priliku da pogledate skoro neki meč mladih italijanskih timova, simboličnio zovu ih "Primavera", to jest "Proleće"? Više liči na zimu, oni su taktički obučeni, ali lišeni Božijeg dara, kada treba igrati, tu su Afrikanac, Poljak, Balkanac koji grizu za parče hleba. Italijanske fudbalske škole više nemaju primat, njihovi mladi igrači više nisu nikakav reper, pogledajte mladu reprezentaciju, nedavno su igrali protiv srpskih reprezentativaca u Gornjem Milanovcu, tih momaka nema na mapi Serije A.
Taj zaokret u politici Milana, to zatvaranje kase liči na mnoge klubove sa Balkana recept kada nema novca, "oslonićemo se na svoje snage", kada to čujete, nema ni za čaj. Naravno, ovo je viši nivo, nemojte bukvalno da shvatate, ali bojim se da o Milanu sada govore oni što manje znaju od Gallianija.
To poveravanje dizgina legendama je alibi, ništa drugo, niti je svako Pep Guardiola, niti vam velika fudbalska karijera može služiti predugo kao kredit. Nisam skeptik, ali Galliani nije bio prepreka, niti razlog za egzil velikog Paola Maldinija, mitski kapiten je ostao izvan Berlusconijeve imperije delom zbog politike, a delom jer mu se sve smučilo na oproštaju. Njegova senka jeste velika, da u prvo vreme zakloni problem, no očekivanja da će ljudi poput Sabatinija, Pradea i ostalih kandidata za direktora bolje raditi od Gallianija su u najmanju ruku, da ne budem preoštar, ono kako mali Perica zamišlja stvarni život igrajući fudbalskog menadžera.
Ne bih rekao da je rok trajanja Adriana Gallianija istekao, pre će biti da je žrtvovan kako neko ne bi morao da prihvati novu realnost, italijanski klubovi su danas građani drugog reda u evropskom fudbalu. Ta liga je razvojna, možda je Galliani kao spomenik boljeg vremena previše štrčao i izazivao nelagodnost.
Milan bez Gallianija?
Delovaće drugačije, ne i bolje...