Malo ko može da opravda sve gafove koje je napravio tokom karijere. Mnogo je onih koji smatraju da je protraćen potencijal. Ali, ipak je jedna iskrena pojava preko potrebna posrnulom italijanskom fudbalu.Slika uplakanog Maria Balotellija je obišla svet. Opet je plakao. Kao i posle finala EP kada su Španci pregazili Italiju i kada je na ramena momka koji je tada imao 21 godinu natovaren teret čoveka koji bi trebalo da pobedi najbolju ekipu na svetu. Mnogo se tada očekivalo od Maria, koji je sam par dana ranije naterao moćne Nemce da kleknu na kolena... Plakao je kao kiša posle debakla protiv Furije u finalu.
Nestašni dečko svetskog fudbala je juče opet pokazao svoju emotivnu stranu. U Napulju nije mogao da zadrži suze. Ni stavljanje jakne preko glave mu nije pomoglo da pobegne od kamera kojima je omiljena mušterija. Lio je iskrene suze i ostavio mnoge u nedoumici. Znajući za sve njegove gafove, u prvi mah je izgledalo da je razočaran svojom partijom, da mu je krivo zbog odluke trenera, da... Ma, svašta nešto.
Ne. Ovoga puta to nisu bile dečije suze zbog poraza. Ovoga puta je to bio plač iznevernog momka koji je patio mnogo u životu i koji je na neki svoj način, prečesto glupostima i ispadima, pokušavao da pobegne od realnosti. Da u surovom svetu profesionalizma na koji se nikada nije navikao proba da bude dete i u tome nađe neko olakšanje i opravdanje. Jučerašnje suze Maria Balotellija nisu bile ništa dugo nego tužna karikatura današnje Italije i svih njenih nesreća.
Bella paese nije više sinonim za dolce vita. Fudbal je lakmus papir svakog društva, a u Italiji nažalost projektuje sve prljavštine i podele italijanskog društva. Balotellija su u Napulju vređali najpogrdnijim rasističkim uvredama, vređali su ga zbog očinstva jedne devojčice. Nije da opravdamo majmunluk na tribinama, ali nije isto kada te vređaju neki drugi i kada te vređaju tvoji. Baš oni koje nisi ti birao, već koje ti je sudbina odredila. Balotelli je dete emigranata iz Gane koji su na nekim od onih hiljada brodića pregrmeli Mediteran i dočepali se Apenina u begu od bede.
Na muci tih nesrećnika iz Afrike zarađuju upravo oni koji su večeras majmunskim kricima ispratili jednog od najboljih italijanskih fudbalera. Napolitanci, Kalabrezi, Sicilijanci i sva ta mutljavina sa juga Italije koja uredno prima socijalnu pomoć, traži penziju sa 20 i kusur godina i bavi se svim mogućim vidovima prevare i kriminala gde spada i uvoz emigranata. Većina njih praktično živi od novca tog radnog sveta iz Lombardije, Pijemonta, Ligurije...
Ta strast Napolitanaca i ostalih južnjaka je mnogima simpatična. I zaista daje čar italijanskom fudbalu jer je uvek lepo videti kad „sirotinja“ pobedi tajkune iz Milana ili fabriku iz Torina. Međutim, simpatije prema auri nekog kluba sa jedne strane i prema razuzdanoj rulji sa druge strane su nešto sasvim drugačije.
Balotellija su se njegovi biološki roditelji odrekli kada je imao tri godine, a usvojila ga je jedna italijansko-jevrejska familija koja je preživela sve strahote holokasuta i koja je želela da nedužnom detetu obezbedi bolji životi i roditeljsku ljubav. Mario je rastao u toj porodici i izrastao u jednom od najvećih talenata evropskog fudbala. Od bioloških roditelja nije bilo ni traga ni glasa, sve dok se nisu pojavili kada su videli u novinama i televiziji da je postao poznati fudbaler Intera i poželeli da budu deo njegovog, znatno bogatijeg i lepšeg sveta.
Nisu dobili zeleno svetlo. Balotelli je porodicom smatrao one koji su ga odgojili, prehranili i koji su uvek bili tu za njega. One sada već čuvene golove protiv Nemačke i titansko radovanje posvetio je majci Silviji koja ga je odgajila. Druge roditelje nije imao, iako im je redovno slao novčanu pomoć, više nego dovoljnu za pristojan život. Zvala ga je Gana da igra za njih, ali ni tu nije imao dilemu.
“Ja sam Italijan. Osećam se kao Italijan. I celu karijeru ću igrati za Italiju“, rekao je Balotelli i odbio da bude prva violina Crnih zvezda.
Milan je imao talenta od kristala Alexandrea Pata, ali gazda Intera Massimo Moratti je govorio da on ima momka koji je veći potencijal. Bio je to Mario, dete zarobaljeno u telu vrhunskog sportsite koji nije mogao da podnese sva ta svetla reflekotra i nije znao za PR marketing. Neprofesionalan, problematičan, kontroverzan, svojeglav tip kojem su slava i novac samo proširili polje da uradi svaku ludoriju koja mu padne na pamet.
Srećom, imao je i fudbalskog oca Roberta Mancinija koji nikada nije bio krem trenerskog zanata, ali je u tamnoputog Maria verovao hrabro, slepo i branio ga svim silama. Voleo ga je i Mourinho. Jasno je govorio da Balotellija nije mogao da razume, ali je bio svestan svog talenta koji je mladi napadač imao. Kada bi svi ostali zatajili, kada čak i Milito ne bi imao dan, znao je Balotelli da izvuče Inter iz problema kao što je bilo protiv Juventusa, Atalante, Rome... Sa njim je pažljiv bio i Cesare Prandelli. Selektor koji je uveo onaj kodeks ponašanja (koji je Miha bezuspešno pokušavao da predstavi kao original). Prandeli je znao da progleda nestašnom dečku kroz prste i oprosti mu neke bubice jer je takav materijal zahtevao posebnu obradu. Prandelli je ozbiljan trener koji se ne odriče najboljih igrača.
U jeku sunovrata italijanskog klupskog fudbala, Balotelli je postao prva zvezda koja se vratila u njega. Iz prebogatog Manchester City-a i najjače lige na svetu u šampionat iz koga su najbolji (Ibrahimović, Thiago Silva, Cavani, Jovetić...) bežali za većim izazovima. Balotelli je jedan od retkih koji se vratio. Za manje pare. U svoju domovinu. U tim za koji je navijao od malih nogu, što čak nije ni krio dok je stasavao i fudbalski prohodao dresu najvećeg rivala. Ogrešio se prema Interu, ali i to je bila iskrenost ravna ovim suzama večeras.
I dok je živ nikada neće kupiti nakolonost relanih i normalnih koji sve njegove gluposti prate sa strane i kojima se popeo na vrh glave. Mnogi će reći da nije vredan novca koji zarađuje. Ali, neko je izabrao da mu rado da taj novac jer Balotelli jako dobre ume da radi fudbalski posao. A, taj posao je danas jedan od najbolje plaćenih, svidelo se to nekome ili ne. On 50 odsto te svoje plate daje u humanitarne svrhe.
Zaslužuje realne kritike. Prebacuju mu što odmah nije priznao jednogodišnju ćerkicu Piu iz veze sa Raffaellom Fico. Ali i zaboravljajući da je reč o ženi koja je po profesiji starleta (šta god to danas značilo), koja je upecala tuce fudbalera (među njima i Cristiana Ronalda) i koja je onaj profil kakvih i mi imamo koliko hoćeš po splavovima i fensi klubovima i kojima je životni moto: “nahvataj plaćenog sportistu“. Nije mali broj onih koji bi u sličnoj situaciji zatražili test DNK test poput Balotellija...
Ali, čini se da ne zaslužuje da ga tako vređaju zemljaci belci mnogo više nalik mentalnom sklopu životinje sa kojom ga porede. Oni koji su ga pre samo par godina dizali u nebesa posle golova protiv Nemačke. Oni koji će i narednog leta najveće nade na Mundijalu u Brazilu polagati u njega.
Iskrene suze ružnog pačeta koje je mnogo propatilo su juče
probudile saosećanje u mnogima i podsetile da i taj Balotelli koji izgleda da ga je briga za sve, ipak ima dušu i osećanja. Da ima neka granica koja u sportu i fudbalu ne sme da se pređe.