Igrati i pobeđivati, a da se ne podele emocije sa drugima, beznačajno je. Ali, ja i vi, Mi, pobeđivali smo svi zajedno. Nadali smo se, patili, radovali se, slavili... I, podizali smo u nebo trofeje, Kupove, Scudette, sjedinjenih srca. Bili smo uvek na istoj talasnoj dužini. I, to nam niko nikada ne može oduzeti.
Znate, dragi Milanisti, kada sam stigao u Milano, vi o tome niste bili obavešteni. Boravio sam tajno u jednom hotelu i nisam smeo da napuštam svoju sobu bez preke potrebe, da ne bih bio primećen i da ne bih omeo pregovore između Juventusa i Milana.
Prvih nedelja, meseci, "studirali" ste me, upoznavali smo se, gledali smo se. A, onda smo se zavoleli. One večeri kada smo igrali sa Torinom. Bili ste ljuti, nije nam išlo dobro, ćutali ste. Odbacio sam štake, počeo da se zagrevam i vaše ovacije, posvećene meni, odnele su nas u pobedu, poslale nas u kvalifikacije za Ligu Šampiona, a zatim i u naše Finale u Mančesteru.
Ova sećanja, zajedno sa svim osobama koje su me tešile u Antverpenu u teškim mesecima 2004-te i 2005-te, kao i jeza koju smo osećali zajedno 9. avgusta 2006-te, na moj rođendan, protiv Crvene Zvezde, ostaće zauvek u mom srcu.
Atina. Nju nam je fudbal poklonio samo iz jednog razloga: ja i vi, Mi, toliko žarko smo je želeli, da nije mogla da nam odoli i ne preda nam se. Naravno, ispalo je mnogo bolje nego u najlepšem snu. Dva gola protiv Liverpool-a, dve godine posle Istanbula, Sedma "Champions"... Sudbina nam je poklonila ono čemu nismo usuđivali ni da se nadamo.
Želim danas svim srcem da zahvalim Predsedniku Berlusconiju i Adrianu Gallianiju. Njihov entuzijazam prema meni učinio me je jačim, gurao me je napred, dalje od svih granica. Ali, ne zaboravljam ni sve one koji su mi, od mlađih kategorija, pa do svih klubova za koje sam igrao, pomogli da postanem čovek i fudbaler kakav sam danas.
Hvala mom Milanu, hvala fudbalu. Dozvolite mi da Milan nazivam svojim, kao i osobe iz via Turati, iz Milanella, magacionere, fizioterapeute,doktore, kuhinju, San Siro, svlačionicu, sve osobe koje su me gledale nedeljom i drhtale, nadajući se mom golu. Ćao, dragi Ancelotti, sa tobom sam osvojio sve živo, ćao svima vama predivnim navijačima iz čitavog sveta, koji me pratite sa mnogo ljubavi i strasti, ćao svim mojim saigračima, sadašnjim i bivšim...
I, na kraju, ako mi dozvolite, rekao bih hvala, hvala, hvala, mojoj porodici: mami Marini, tati Giancarlu, Simone-u i Tommaso-u. Ništa ne bih postigao bez vas. Vi ste moja snaga.
Dragi moj Milane, ostavljam te samog, jer život je takav. Moramo da se rastanemo, došao je čas. To i sam znaš.
Pozdrav i hvala svima!
Pippo Inzaghi...