Silvio Berlusconi – Odlazak poslednjeg fudbalskog dona!

Kada se danas govori o revoluciji u fudbalskoj industriji, ime Silvia Berlusconija svakako se nalazi na vrhu piramide. Taj društveni i industrijski žongler među prvima je shvatio „kud plovi ovaj brod“. Milan je pod njim postao najtrofejniji evropski klub (računajući sve internacionalne trofeje), a on sam najuspešniji predsednik u istoriji, pretekavši čuvenog Santiaga Bernabeua.

Svedoci tog događaja kažu da je bilo kao kod Coppole. Film „Apokalipsa danas“... Prigušeni zvuk helikoptera, slike eksplodiranih bombi u tropskoj vijetnamskoj prašumi i kultna rečenica pukovnika Kilgora: „Osećaš li to? Napalm, sinko. Ništa na svetu na miriše tako. Volim miris napalma ujutro“. Deceniju nakon što će Vijetkong konačno kapitulirati, slična slika u Milanellu. Umesto one vreline – hladan februarski dan, a vazduh nad Milanom paraju elise helikoptera kojim dolazi budući don svetskog fudbala.

Predstavljanje ekipe, jul 1986: Sletanje Silvia Berlusconija u milansku arenu
Na mestu Roberta Duvalla sada je Silvio Berlusconi. Možda nema bombi, ali Milan je u tom trenutku izgledao možda i gore od Sajgona posle američke agresije. Izmrcvaren od dvogodišnjeg tavorenja u Seriji B, sa 15.000.000 funti duga, čekao je svog spasitelja.

„Taj helikopter će mu poslužiti kada bude morao da beži”, izjavio je zajedljivi Stefano Tacconi, tada prvi golman Juventusa, zbog čega će ga predsednik Giampiero Boniperti kazniti novčano.

Priča se da je Agnelli lično platio tu kaznu...

Don Silvio, naravno, nikada nije pobegao. Zaljubio se „do ušiju“ u svoje mezimče i napravio ep o nepobedivosti.

Bio je 20. februar 1986. godine. Sjaj Halejeve komete samo nekoliko dana ranije poslednji put je uznemirio svet, u Palermu je počeo proces protiv mafije, Reagan i Gorbachev sastali su se po prvi put; planetarne promene od epskog značaja bile su u predvorju. Ni fudbal nije bio izuzet. Kada se danas govori o revoluciji u fudbalskoj industriji, ime Silvia Berlusconija svakako se nalazi na vrhu piramide. Taj društveni i industrijski žongler među prvima je shvatio „kud plovi ovaj brod“. Milan je pod njim postao najtrofejniji evropski klub (računajući sve internacionalne trofeje), a on sam najuspešniji predsednik u istoriji, pretekavši čuvenog Santiaga Bernabeua.

Godina koju će obeležiti černobiljska tragedija u fudbalskom svetu pripala je medijskom magnatu u povoju.

U trouglu Gianni Nardi – Dino Armani – Silvio Berlusconi pala je odluka...

„Silvio, želim da vi kupite Milan! Ja ću vam prodati svoje akcije, ali morate da miobećate dve stvari – hoću da napravite moćan tim i da ja ostanem potpredsednik“, poručio je navodno osamdesetogodišnji Nardi. Još u to vreme za Berlusconija je važilo da pozlati sve čega se dotakne.

Simpatični dekica imao je veliki uticaj u klubu, tako da je Armani praktično ispao iz trke pre nego što je i počela, iako je u tom trenutku bio je jedan vodećih ljudi u gradu. Don Silvio se uz osmeh obavezao: „Napraviću od Milana najveći klub na svetu“. Rečeno – učinjeno!

1. mart 1986: Silvio Berlusconi po prvi put u Milanellu kao predsednik, trener Nils Liedholm, Agostino Di Bartolomei, Paolo Rossi, Franco Baresi i Mauro Tassotti


Još odmalena Silvio Berlusconi pokazivao je neverovatan preduzetnički duh. Drugovi iz katoličke škole sećali su ga se kao živahnog momka koji je organizovao razmene slatkiša, igračaka, slika... U kući starog Berlusconija, ulica Volturno broj 60, živelo se skromno. Porodica srednje klase. Otac Luigi bankarski službenik (veliki navijač Milana) i majka Rosa Bossi susretali su se sa svakodnevnim problemima posleratne krize. Ipak, deca (bilo ih je troje) nisu oskudevala ni u čemu. Mladi Silvio završio je pravni fakultet u 25. godini i želeo nešto više.

Iako je kao dobar đak dobio stipendiju od 2.000.000 lira dok je studirao, dodatno je zarađivao pevajući šlagere bogatašima na ogromnim kruzerima.

Diplomirao je s najvišim ocenama uz pohvale svog profesora i mentora Rema Franceschellija. Preporuke tog čoveka značajno su mu pomogle da pronađe prvo zaposlenje u jednoj građevinskoj firmi početkom šezdesetih. Svega nekoliko godina bilo mu je potrebno da uđe u ozbiljan biznis. Kao mali, ali ozbiljan preduzetnik, izgradio je satelitska naselja na obodima Milana, na koje su stanovnici ovog grada i danas ponosni. Poreklo uloženog kapitala dolazilo je iz švajcarskih banaka...

U naseljima koje je izgradio počeo je da uvodi kablovsku televiziju, što je bio njegov prvi kontakt s medijima. Onda je osnovao Kanal 5, ozbiljno uzdrmao monopol RAI, da bi krajem osamdesetih kupio čuvenu izdavačku kuću Mondadori koja i danas drži monopol u Italiji.

Silvia Berlusconija prvi put su počeli da povezuju sa sicilijanskom mafijom kada je izgradio vilu u Arkoreu (malo naselje severno od Milana), a za „domara“ angažovao Vitoria Mangana iz Cosa nostre. Njegov zadatak bio je da organizuje obezbeđenje i spreči kidnapovanje gazdine dece. Mangano se na tom poslu zadržao veoma kratko, pošto je posle samo godinu i po dana uhapšen i procesuiran.

Za velikim trpezarijskim stolom u svojoj vili u Arkoreu, dve godine nakon Svetskog kupa u Italiji 1990, Berlusconi je dao jedan od svojih najčuvenijih intervjua. Tada je već šest godina bio na čelu kluba i napravio velike stvari. Milan je slovio za ozbiljnu kompaniju, a don Silvio je objasnio u kakvoj će sprezi u budućnosti biti fudbal i televizija...

„Koncept nacionalnog tima će postepeno bivati sve manje bitan. Neizbežan je i novi format Kupa šampiona. Ekonomska je besmislica da klub poput Milana bude eliminisan u prvom kolu Kupa šampiona. Navijači tokom cele sezone žele da gledaju najbolje ekipe na delu. Na kraju krajeva, Evropa je htela ekonomsku zajednicu, monetarnu uniju. Neizbežno je da se nešto slično dogodi i u fudbalu.“

Holandski trio: Ruud Gullit - Marco van Basten - Frank Rijkaard
Vođen ekonomskom logikom Berlusconi je prvi počeo da nemilice troši ogroman novac na velike zvezde. Počelo je sa holandskim trijom Gullit – Van Basten – Rijkaard, a nastavilo sa Carlom Ancelottijem, Savićevićem, Bobanom, Papenom, pa kasnije Baggiom, Kluivertom, Dessaillyem, Leonardom, Bierhoffom, Shevchenkom, Ruiem Costom, Inzaghijem, Nestom, Rivaldom, Cafuom, Kakom, Seedorfom, Ronaldom, Ronaldinhom, Ibrahimovićem...

Kao bomba je u jednom trenutku, početkom devedesetih, odjeknula jedna Berlusconijeva izjava „da za iduću sezonu želi da ima dva tima, a jedan bi igrao u ligi, drugi u Kupu šampiona“. Kritičari nisu imali milosti, govoreći da to je uzaludno bacanje para, jer će trener želeti da uvek igraju najbolji... Odgovor je bio brz i efektan...

24. maj 1989: Milan šampion Evrope prvi put u Berlusconijevoj eri (OPŠIRNIJE)
Odmah posle toga, sledeće sezone su Rossoneri odbranili trofej!
„Za šest godina koliko sam na čelu kluba nisam mogao da gledam najbolju ekipu. Osim u svojim snovima. Neko je uvek povređen, ili suspendovan, van forme... Zato želim da kupim što više velikih igrača. Da uvek budemo na vrhunskom nivou. Fudbal je pozorište na globalnom nivou. Rezultat nekada dođe, nekada ne, ali ono što je važno jeste da uvek budete među glavnim akterima te velike predstave.“

Silvio Berlusconi je na vreme shvatio da su stadioni ograničeni kapacitetom, odnosno da veliki klub svoje pristalice ima po celom svetu. Zarada na TV pravima postajala je sve veća, a procenjuje se da je Milan od 1986. do sredine devedesetih van granica Italije dobio 5.000.000 novih fanova.

Ono što je uvek voleo da potencira jeste način funkcionisanja u Milanu koji je doneo sve te velike uspehe...

„U mojim kompanijama niko ne radi za Berlusconija, već svi rade s Berlusconijem. Tako smo došli do broja od 36.000 zaposlenih u jednom trenutku. Isto je i u fudbalu. Pitao sam Marca van Bastena šta želi, koga hoće za partnera u špicu. Rekao je Papena. U redu, kazao sam. Možda će tako i biti, možda i neće, ali igrači će uvek biti konsultovani oko stvari koje ih se tiču.“

Naravno, Labudu iz Utrechta želja je ekspresno ispunjena istog leta. Bilo je to vreme kada je gazda Silvio dobijao svakoga na koga bi pokazao prstom. Bez izuzetka. O ondašnjoj moći Milana govori i transfer Gianluigija Lentinija iz Torina, kojeg je Berlusconi načinio najskupljim fudbalerom sveta (13.000.000 funti), samo da ovaj ne bi otišao u Juventus. Lentini nikada nije opravdao toliki uloženi novac, više je sedeo na klupi nego što je igrao, doduše najviše zbog posledica teške saobraćajne nesreće koju je imao po prelasku u Milan.

Često se govori o razlici između aktuelnih šeika i Berlusconija. Mnogi će reći da je ono što ih deli ljubav prema fudbalu (ovi je baš i nisu dokazali) i razumevanju same igre, kompletnog šoua... Možda samo Florentino Perez i njegovi Galaktikosi mogu da se porede s Berlusconijem. Jer svi ti silni potrošeni milioni dobijaju smisao samo ako se daju za Zidana, Ronalda (pravog), Figa... ili na drugoj strani za Gullita, Rui Costu, Inzaghija, Nestu, Savićevića, Bobana... U Mangali ili Davidu Luizu publika sigurno neće uživati, a onda nema ni spektakla kojem svi teže. Ako trener ne želi ili ne ume da igra lepo za oko, u Realu mu ni sve titule ovoga sveta neće pomoći. Ako trener ne igra sa dva špica, biće smenjen. Tako je bilo kod gazda Silvia...

Berlusconija često kritikuju što se toliko šepuri i hvali kako je napravio veliki Milan („kada budemo izgradili sopstveni stadion, dajte mu moje ime“, izjavio na 75. rođendan). Jer ipak su "Rossoneri" i ranije imali šampionski pedigre...

Zaboravljaju tako da je nekoliko godina pre nego što će on preuzeti dizgine u svoje ruke klub bio pred raspadom. Proživljavao je najteže trenutke u svojoj istoriji. Zahvaljujući Totonero skandalu – preteča Calciopolija – Milan je zajedno sa Laziom izbačen u drugu ligu. Iako se odmah vratio u elitu ponovo je ispao i bio praktično pred bankrotom. Tadašnji prvi čovek Giuseppe Farina iza sebe je ostavio velike dugove i samo četvoricu igrača koji su zavređivali crveno-crni dres – Galli, Virdis, Tassotti i Baresi. Tri meseca pre nego što će don Silvio i Gianni Nardi pružiti jedan drugom ruku i otvoriti šampanjac da proslave sklopljen posao, za prvi tim na meču u Udinama 20. januara 1985. debitovao je Paolo Maldini. Peti fudbaler koji je ostao u timu. Za sve ostale novi gazda dobro je morao da dreši kesu.

Ali pre nego što će krenuti da pustoši svetsku fudbalsku pijacu, kupujući samo najkvalitetniju „robu“, Berlusconi je napravio jedan od najboljih poslovnih poteza koje ova igra pamti. Na najvažnije pozicije postavio je dvojicu ljudi možda i važnijih od svih tih silnih imena koja će prodefilovati San Sirom – Adriana Gallianija i Arieda Braidu.

Milanello, 1986: Silvio Berlusconi, Ariedo Baida, Adriano Galliani i Cesare Cadeo


Prvi ćelavac svetskog fudbala ubrzo je postao najbolji fudbalski diplomata i pregovarač, ovom drugom pripisuju su zasluge za transfere trojice Holanđana, ali i mnogih drugih. Novac Silvia Berlusconija i nepokolebljiva vizija, odnosno sposobnost dvojice operativaca, bili su dobitna kombinacija. Za trenera je bio postavljen tadašnji mladi inovator Arigo Sacchi, što je bio je još jedan pogodak direktno u centar.

Sezona 1987/88: Proslava 11. Scudetta,
Gullit seče tortu
Samo godinu i po dana nakon što je don Silvio seo u fotelju, Milan je po 11. put postao šampion Italije, a onda je u vitrine "Rossonera" stigla i treća titula prvaka Evrope, koja će u narednoj sezoni biti odbranjena.

Calcio je ponovo zasijao kao šezdesetih, a "Rossoneri" su postali najmoćniji klub na svetu.

Za ovih 30 godina napravio je nešto što nikome nikada nije pošlo za rukom. Osvojio je pet titula prvaka Evrope, osam „Scudetta“ i tri Interkontinentalna kupa. Prema nezvaničnim podacima u klub je uneo oko 700.000.000 evra ličnog novca.

„Milan? To je afera mog srca. Skupa doduše, ali i lepe žene su skupe”, izjavio je ne tako davno Berlusconi.

Od poslednje evropske krune prošlo je devet godina. U tom periodu i politika kluba se značajno izmenila. Galliani je dobijao sve manje novca za trošenje, „izmišljao“ je pojačanja i nekako održavao klub u vrhu italijanskog fudbala, ali aktuelna svetska kriza kao da je najviše pogodila "Rossonere". U poslednje tri godine Milan tavori u sredini tabele. Ove godine je proslavljena tridesetogodišnjica, a Berlusconi je odlučio da se povuče i klub prepusti Kinezima. Prodao je Milan za 740.000.000 evra.

"Dao sam klub u ruke onima za koje mislim da mogu da ga podignu, vrate na stare staze slave", izjavio je Berlusconi nedavno.

Berlusconi je za vreme svoje tridesetogodišnje vladavine klubom (uz povremene kratke pauze) napravio od Milana evropskog i svetskog giganta.

Maldini i Berlusconi
Paolo Maldini, apsolutni rekorder po broju utakmica u dresu Milana (902), čovek koji je igrao 24 sezone u ovom klubu i podigao čak 26 trofeja(!) smatra da je bilo neizbežno da Berlusconi proda klub.

"Nije mi lako da gledam ovakav Milan. Rođen sam u Milanu i sve što mi je trebalo našao sam u ovom gradu i u ovom klubu", rekao je Maldini, koji se 2009. godine povukao iz fudbala. On je bio deo legendarne odbrane Milana sa Francom Baresijem i Alessandrom Costacurtom. Obojica su dugo bili u Milanu - Costacurta 21 godinu, Baresi 20.

"Sada je pravo vreme da Berlusconi proda klub. Više ne želi da investira svoj novac i nema više vremena da se posveti klubu kao nekada. Ali, znam da će Milan uvek biti u njegovom srcu - on stvarno voli ovaj klub. Ali, vreme je da se povuče", izjavio je Maldini pre nekoliko dana.

Tako je i bilo. Stigla je nova era "Rossonera", bez don Silvia. A kada je reč o Berlusconiju, tu nema sredine, ili ga vole ili ga mrze, za jedne je anđeo, a za druge đavo. Kroz celu karijeru prate ga brojne intrige i kontroverze, malo je reći da je kompleksna osoba, sjajan materijal za najveće psihoanalitičare i doktorske disertacije. Može mu se svašta prigovoriti, ali niko mu ne može poreći da je bio veliki predsednik. Brojke sve govore: 28 klupskih trofeja, sedam Zlatnih lopti!

Silvio Berlusconi: Najtrofejniji predsednik u fudbalu!
Osvojeni trofeji u eri Silvia Berlusconija:

- 8 titula prvaka Italije
- 1 italijanski kup
- 6 Superkupa Italije
- 5 trofeja prvaka Evrope
- 5 Superkupa Evrope
- 2 Interkontinentalna kupa
- 1 klupski prvaci sveta

Zlatne lopte u eri Silvia Berlusconija:

Ruud Gullit, 1987
Marco van Basten, 1988, 1989, 1992
George Weah, 1995
Andriy Shevchenko, 2004
Ricardo Kaka, 2007

Živ bio, don Silvio!  

GENIJE, KO JOŠ SLUŠA PROFESORA?!

Silvio Berlusconi je na Milan uvek gledao kao na svoje čedo, zbog čega je često dolazio u sukobe s trenerima. Nije voleo da njegove ljubimce neko pogrešno „vaspitava“. U jednom intervjuu za MOZZART Sport Dejan Savićević prisetio se kako je saznao da je Fabio Capello dobio otkaz...

„Bila je poslednja Capellova godina u Milanu, na Sardiniji smo igrali protiv Cagliarija. Noćna utakmica, a mi smo imali jutarnji trening i eto ga dolazi Berlusconi. Ostalo je još jedno šest-sedam kola do kraja, bila je trka, ne mogu sad da se setim između koga, možda između nas i Fiorentine. Slagaću, sećam se da je tamo igrao Baggio. I šta se dešava? Održao je govor malo na terenu, a onda je mene zagrlio i mi smo počeli da se šetamo okolo. Ostali su igrali ševu po centru, dok mi ne završimo razgovor. Pita me on kako je ekipa, kako ovo, kako ono, kako ćemo igrati... Rekao sam mu verovatno ovako, ali mnogo defanzivno. Kažem mu za Capella da je težak čovek. Nije se tada znalo da će Capello otići, što mi je postalo jasno posle Berlusconijevog odgovora: „Dejo, u školi poslednjih 10 dana, kada profesori već zaključe ocene, ko sluša profesora? Niko! Pusti, igraj ti svoju igru“. Shvatate? Bilo mi je jasno da Capello ide. Često bismo se šetali kad dođe u Milanello. Nismo više u nekom kontaktu. Vidimo se ponekad u Milanu na utakmicama, sav je zaluđen politikom, tim nekim stvarima.“

GALLIANI NE PLAĆA NI PEKARU ‘LEBA!

Milan poslednjih godina nije trošio na skupa pojačanja. Kada se politika kluba promenila, a Berlusconi „zavrnuo slavinu“, Adriano Galliani je radio s onim što je imao u rukama i u više navrata „objašnjavao“ konkurenciji kako se posluje. Poznate su njegove čuvene trampe sa Interom, pogotovo ona kada je za Clarencea Seedorfa dao Francesca Koka, ili kada je Pirla doveo za 2.800.000 evra plus Andrésa Guglielminpietra. Trampe, cenkanje i pozajmice postale su poslednjih godina zaštitni znak "Rossonera". Domaćinsko poslovanje...

Iz tog perioda nastali su brojni vicevi o Silviu Berlusconiju, ali pre svega o Adrianu Gallianiju. Ovo su neki od najpoznatijih...

Šetaju Milanom Galliani i njegov unuk i prolaze pored pekare.

Unuk: Deda, kako lepo miriše...

A deda odgovara: Hoćeš da prođemo još jednom?

Ulazi Galliani u pekaru i uzima 50 % hleba i jogurt na pozajmicu uz pravo otkupa...

--------------------------------

Recepcioner: Soba sa pogledom na more će vas koštati 20 evra više.

Galliani: A šta ako obećam da neću gledati kroz prozor?

​--------------------------------

Razgovaraju Galliani i Berlusconi...

Galijani: Jeste li čuli, gospodine predsedniče, da je naš tim nakon tromesečne pauze počeo ponovo da trenira?

A don Silvio će na to: Zaista? Znači pronašli ste onu izgubljenu loptu...

​--------------------------------

Ide Adriano Galliani taksijem kući i kada je došlo vreme da plati, kaže mu vozač: „Pet evra gospodine za vožnju“.

Galliani mu pruži samo 2,5 evra.

Vozač pita: Šta je ovo?!

Galliani odgovara: Pa i ti si se vozio...

​--------------------------------

Prolazi Galliani pored prosjaka...

Prosjak: Gospodine, nisam jeo dva dana...

Galliani: A to nije dobro! Moraš, makar i na silu...

​------------------------------

Ostale možete pronaći na našem blogu: 1. DEO, 2. DEO, 3. DEO, 4. DEO.

(MozzartSport.com / ACMilanBalkan)
Novija Stariji
loading...